FUDBALERI I TIMOVI

Bio sam baš klinac kada sam trčao kroz stan i na sav glas vikao «Jankoviiiićććć». Cole Janković je igrao u Zvezdi, bio jedan od najboljih igrača u timu ranih sedamdesetih, spiker na TV je njegovo ime toliko puta urliknuo da sam ga i ja zapamtio i «koristio». Kasnije su na red dolazili i drugi; od Drage Vabeca, preko Mehmeda Buze, Kustudića, Vorotovića, Kuzeljevića, Ćirića... Imena fudbalera su  svojevrsno čudo, lijepe se i kada neko ko uopšte ne prati fudbal zna o kome se radi, gdje taj igra. Tu naravno dolaze i epizode i izvan terena: ko se napio u kafani pa istrčao na teren, ko se potukao, napisao knjigu, otvorio izložbu slika, prokockao sve, kupio svijetlo-plavog „Golfa“, naručio „srneća leđa s dosta hljeba“. Fudbalska trivia nam je podjednako bitna kao i ono što se na terenu dešava, jer fudbal je ipak život za sebe, mjesto pada i uspona, tragedija i veselja. Fudbaleri su na kraju dana obični ljudi kao i svi ostali, svoje najbolje dane dožive na terenu, a neki, bogami, i izvan njega.

Moja fascinacija imenima je vremenom prerasla u opsesiju, a nisam bio jedini. Moke je znao svakog igrača iz svake republičke lige, bilo je bitno znati ama baš sve jer u suprotnom si levat. Bilo je i onih koje fudbal nije interesovao, takve smo teško mogli razumjeti. Stari me još kao klinca vodio na Koševo i tu nije bilo mogućnosti za izbor tima, nužno pitarstvo je bilo jedina opcija. Ali sjećam se kao jučer urbanog mita da je Sead Gruda, golman Sarajeva, pao na pivsku flašu koju je neko bacio sa tribina i isjekao se. Njegovo ime sam odmah zapamtio; bilo ga je lako zapamtiti.


 
Imena su se redala, sve se pamtilo. Ko bi zaboravio Boruta Škulja, Damira Desnicu, Serđu Makina, Maura Ravnića, Matrljana, Malbašu, Škerjanca? Meni je FK Rijeka bila simpatična baš zbog čudnih imena, ne toliko zbog dobrog fudbala kojeg su igrali tih godina. Olimpija je također baštinila sve i svašta, od Popivode preko braće Ameršek, Domadenika, Voljča, Kataneca. Svaki tim je imao svoje zapažene fudbalere čija su se imena lijepila. Neki su se fudbaleri pamtili po fizionomijama. Ko bi ikada mogao zaboraviti lice Radeta Paprice iz Želje? Nije na teren istrčao ružniji fudbaler na svijetu. Nisu mnogo zaostajale ni kolege iz tima. Bahtić, Baždarević, Čipe, Žvaka; kao da ih je neko istovario iz žutog FAP-a 13. Ni sa druge strane Miljacke nije bilo mnogo bolje. Pape, Čobo, Janjoš, «lav sa Romanije» Miloš Đurković.


 

Priština je onda strmoglavo upala: Cana, Kujtim Šalja, Vokri, Xhevdet Muriqi, Belopoja, Lapaštica, Nexhipi…prejake su likove imali. Meni je sve zablistalo sa Osijekom: Alar, Šmudla, Džeko, Kasalo, Lepinjica, Šuker, Rakela, Karačić... Sarajevo je jedini tim koji je krajem osamdesetih imao skoro sve fudbalere čija se imena nisu završavala na IĆ (osim Raičkovića). Geca, Varupa, Vuleta, Puhalak, Prudnjikov, Vrabac, Jaganjac, Barnjak, Kuprešanin...Najveći broj imena koje sam rado pamtio su bila prehrambeno-biljno- životinjskog karaktera: Borovnica, Šljivo, Žitnjak, Gavran, Konjić...(a tu je sad i mlađahni Košpo iz Igmana).



Kad se sve sabere i oduzme ovo je mukotrpna aktivnost, sizifovski posao, ima tu materijala za još dvadeset tekstova. A tu je i Zijo Ništović.

I na kraju, evo moj “dream team”: Škulj, Šmudla, Jedvaj, Kuhinja, Varupa, Japaur, Alar, Lapaštica, Okuka, Matrljan, Prskalo; Rezerve: Pačarada, Serpak, Pustivuk, Aškraba, Obuća.